Osnovi astrologije-kretanje

Geocentričnost astrologije neophodan je preduslov koji kvalifikuje metafizički osnov i isključuje striktno materijalistički pogled na temu sudbine, zasnovan na slučajnostima i sličnim objašnjnjima. Astrologija za predmet proučavanja ima čoveka i sublunarni svet, što će reći astrološke mundane pojave, od klime i vremenskih uslova, preko političkih dešavanja, prirodnih katastrofa do samog čoveka kao bića, odnosno dela sublunarnog sveta. Natalni horoskop, horarni, mundani ili ma koja astrološka karta ima svoj momenat u vremenu kada je određena horoskopska tačka-početak, ali se razvija kroz vreme, uslovljena daljim kretanjem planeta. Na ovaj način se određuju prediktivne tehnike, revolucije planeta, te tranziti.Prema modelu koji je Ptolomej predstavio u svom delu „Almagest“ , oko Zemlje se nalaze sfere, po jedna sfera za svaku planetu (zvezde lutalice kako su onda nazivane planete), Sunce, Mesec i poslednja za zvezde nekretnice. U ovom  delu, Ptolomej je govorio je da su zvezde zakačene za nebesku sferu, da se Zemlja nalazi u njenom centru, a da Sunce i planete (tzv. lutalice) kruže oko Zemlje.

Ptolomejev geocentrični model sveta objašnjavao je kretanje planeta koristeći kombinaciju krugova. Dopunivši Aristotelovu kosmološku teoriju, uveo je epicikle,koje mu je predlozio Apolonije iz Perge, radi objašnjenja „zamršenih“ kretanja planeta, tj. neravnomernog kretanje planeta po nebeskom svodu gde prave petlje, krećući se naizmenično direktno i retrogradno (napred-nazad). Epicikl je ustvari, kružnica po kojoj se kreće planeta, a centar epicikla se opet kružno ravnomerno okreće oko Zemlje, ondnosno centra sistema.

U mnogo čemu su grci bili napredni , pa i u poznavanju heliocentrične prirode univerzuma, ali zbog potrebe proučavanja predmeta sublunarnog sveta astrologija istrajava na geocentrizmu. Ovo je više metafizika nego fizika i ovde razdvajamo nebo od nebesa. Da ne bude zabune, Hi­par­hu je bio do­bro po­znat Ari­star­hov he­li­o­cen­trič­ni si­stem sve­ta i mno­go­broj­na is­tra­ži­va­nja tog slav­nog na­uč­ni­ka. Ipak, ni­je pri­hva­tio Ari­star­ho­vo uče­nje o to­me da se Sun­ce na­la­zi u cen­tru svie­ta, ni­ti nje­go­ve za­ključ­ke o kre­ta­nju ne­be­skih ti­je­la. Čvr­sto je ostao pri Ari­sto­te­lo­vom si­ste­mu, ali mu je do­dao niz ve­o­ma zna­čaj­nih po­sma­trač­kih po­da­ta­ka, kao i obi­lje dru­gog ma­te­ri­ja­la. Ta­ko je obez­be­dio ka­sni­je da ge­o­cen­trič­no sta­no­vi­šte, u de­lu nje­go­vog ču­ve­nog na­sta­vlja­ča Pto­lo­me­ja, do­stig­ne kul­mi­na­ntnu tač­ku u ob­li­ku za­o­kru­že­nog si­ste­ma sve­ta.  Me­re­ći du­ži­nu trop­ske go­di­ne na u Alek­san­dri­ji, Hi­parh je utvr­dio da je le­to ma­lo du­že od zi­me, da po­sto­ji raz­li­ka u du­ži­ni go­di­šnjih do­ba. Sun­ce se pri­vid­no kre­će po ne­be­skom svo­du, po eklip­ti­ci, ko­ja sie­če ne­be­ski ekva­tor u dve­ma tač­ka­ma – pro­leć­njoj i je­se­njoj. Ka­da se na­la­zi iz­nad ekva­to­ra, a to je to­kom pro­le­ća i le­ta, Sun­ce se ne­što du­že za­dr­ža­va, jer se ta­da spo­ri­je kre­će. Kao poređenje mu je slu­ži­lo Sun­če­vo kre­ta­nje na onom di­e­lu eklip­ti­ke, ko­ji se na­la­zi is­pod ne­be­skog ekva­to­ra, da­kle to­kom je­se­ni i zi­me. Ta­da je nje­go­va br­zi­na ma­lo ve­ća u od­no­su na pret­hod­ni deo go­di­ne. Sto­ga do­la­zi i do raz­li­či­te du­ži­ne go­di­šnjih do­ba. Slič­nu po­ja­vu je za­pa­zio i u kre­ta­nju Me­se­ca po nje­go­voj pu­ta­nji, ko­ja ta­ko­đe si­e­če ne sa­mo ne­be­ski ekva­tor već i eklip­ti­ku. Da bi ob­ja­snio uoče­ne ne­jed­na­ko­sti u kre­ta­nju ne­be­skih ti­e­la, na­ro­či­to Sun­ca i Mje­se­ca, Hi­parh je pret­po­sta­vio da se sre­di­šta nji­ho­vih pu­ta­nja ne na­la­ze tač­no u cen­tru Ze­mlje. Ti­me je, za­pra­vo, uveo eks­cen­trič­ne kru­gove, kao pu­ta­nje tih ne­be­skih te­la. Za ka­rak­te­ri­za­ci­ju tog eks­cen­tri­ci­te­ta, uveo je ve­li­či­nu uda­lje­no­sti Ze­mlji­nog cen­tra od sre­di­šta obr­ta­nja Sun­ca i Me­se­ca, ka­da se ona po­di­e­li sa ve­li­či­nom uda­lje­no­sti Me­se­ca i Sun­ca. Ka­ko se Me­sec i Sun­ce kre­ću po kru­žnim pu­ta­nja­ma, či­ji se cen­tar na­la­zi iz­van Ze­mlji­nog sre­di­šta, to je zna­či­lo da ova ne­be­ska te­la ima­ju, eks­cen­trič­ne or­bi­te. Iz to­ga je, da­lje, sle­di­lo da su nam ta te­la po­ne­kad bli­ža, a u dru­gim po­lo­ža­ji­ma da­lja. Pro­me­na nji­ho­ve uda­lje­no­sti za­vi­si od ve­li­či­ne eks­cen­trič­no­sti pu­ta­nja po ko­ji­ma Me­sec i Sun­ce kru­že oko sre­di­šta sve­ta. Ka­da je Sun­ce naj­bli­že Ze­mlji, taj po­lo­žaj (tač­ka) se na­zi­va pe­ri­gej, a ka­da je ono naj­u­da­lje­ni­je, on­da se po­lo­žaj na­zi­va apo­gej. Slič­no se, na­rav­no, po­na­ša i Me­sec, pa se i za nje­ga mo­gu pri­mi­je­ni­ti isti na­zi­vi za naj­bli­žu i naj­u­da­lje­ni­ju po­zi­ci­ju. Za­jed­nič­ki se pe­ri­gej i apo­gej na­zi­va­ju ap­si­de, dok se pra­va ko­ja ih spa­ja na­zi­va ap­sid­na li­ni­ja ili sa­mo ap­si­da. Sun­ce pro­la­zi kroz pe­ri­gej zi­mi, a kroz apo­gej – le­ti. Ta­ko je Hi­parh ob­ja­snio ne­jed­na­ku br­zi­nu pri­vid­nog Sun­če­vog i pra­vog Me­se­če­vog kre­ta­nja, kao od­raz nji­ho­ve eks­cen­trič­ne pu­ta­nje. On je do­sta pre­ci­zno od­re­dio i na­gib Me­se­če­ve pu­ta­nje u od­no­su na eklip­ti­ku, kao i po­lo­ža­je nje­go­vih čvo­ro­va u od­no­su na po­za­di­nu zve­zda­nog ne­ba. Da bi ob­ja­snio po­je­di­ne ne­pra­vil­no­sti u kre­ta­nju Sun­ca, a po­seb­no pla­ne­ta, Hi­parh je uveo raz­ne kru­go­ve, po či­jim pe­ri­fe­ri­ja­ma su se kre­ta­la ne­be­ska ti­je­la. Ka­da se, na­i­me, iz­vr­ši su­per­po­zi­ci­ja ra­znih kru­žnih kre­ta­nja, do­bi­ja se re­zul­tat ko­ji do­bro ob­ja­šnja­va pri­vid­ne po­ja­ve na ne­be­skom svo­du. Glav­ni krug ko­ji ima cen­tar u Ze­mlji (tačnije bli­zu nje­ga), na­zi­va se de­fe­rent, a dru­gi, či­ji cen­tar kru­ži po de­fe­ne­tu, na­zi­va se epi­cikl. Na­kon pa­žlji­vog me­re­nja po­je­di­nih ele­me­na­ta za kre­ta­nje Sun­ca, usta­no­vio je da du­ži­na (trop­ske) go­di­ne iz­no­si 365 da­na, 6 ča­so­va i 55 mi­nu­ta (što je, ina­če, do­sta tač­na vred­nost). Pod­se­ća­mo, da je trop­ska go­di­na, vri­je­me za ko­je Sun­ce (pri­vid­no) pre­đe či­tav svoj krug po eklip­ti­ci od jed­nog do dru­gog pro­la­za kroz pro­leć­nu tač­ku. Hi­parh je usta­no­vio da je trop­ska go­di­na kra­ća od si­de­rič­ke (zve­zda­ne). Ina­če, zve­zda­na go­di­na je vre­me obi­la­ska Sun­ca po eklip­ti­ci u od­no­su na ne­ku fik­si­ra­nu zve­zdu. Po­ja­vu je ob­ja­snio na osno­vu ot­kri­ća pre­ce­si­je (pred­nja­če­nja) ekvi­no­cij­skih ta­ča­ka (pro­eć­ne i zim­ske tač­ke) u od­no­su na du­ži­nu trop­ske go­di­ne. Do tog ot­kri­ća je do­šao na sle­de­ći na­čin. Go­di­ne 234. prie n.e. Hi­parh je u sa­zve­žđu Škor­pi­je ot­krio po­ja­vu no­ve zve­zde (to je iz­ne­nad­no po­ja­ča­va­nje sja­ja ne­ke zve­zde u ve­o­ma krat­kom pe­ri­o­du). Ova po­ja­va je za nje­ga pred­sta­vlja­la čud­no po­na­ša­nje ne­be­skih te­la za ko­ja se sma­tra­lo, po­seb­no na osno­vu Ari­sto­te­lo­vog uče­nja, da pred­sta­vlja­ju pri­mer sa­vr­šen­stva i ne­pro­me­nji­vo­sti iz­gle­da. Po­ja­va no­ve zve­zde ga je pod­sta­kla da se pri­hva­ti ve­o­ma ozbilj­nog i te­škog po­sla, da na­pra­vi po­u­zda­ni ka­ta­log naj­zna­čaj­ni­jih zve­zda. Or­ga­ni­zo­vao je rad me­re­nja po­lo­ža­ja po­je­di­nih vi­dlji­vih zve­zda i pom­no ih bele­žio, ka­ko bi bio si­gu­ran da ima­ju stal­ne po­zi­ci­je na ne­bu. Sa­či­nio je  ka­ta­log sa 850 zve­zda; ka­da ga je, me­đu­tim, upo­re­dio sa ka­ta­lo­gom, što su ga sa­či­ni­li nje­go­vi pret­hod­ni­ci Ari­starh i Ti­mo­ha­ris (a to su oni uči­ni­li oko 150 go­di­na pre Hi­par­ha), usta­no­vio je da su lon­gi­tu­de (ne­be­ske du­ži­ne) bi­le uve­ća­ne kod svih zve­zda za jed­nu istu vri­jed­nost. Nji­ho­ve la­ti­tu­de (ne­be­ske ši­ri­ne) su osta­le ne­pro­mi­je­nje­ne. Iz to­ga je usle­dio lo­gič­ki nu­žan za­klju­čak, da se, za­pra­vo, po­me­ri­la pro­leć­na tač­ka u su­prot­nom smje­ru, ali za istu vri­jed­nost.

Oko 130. g. Ptolemej daje, na osnovu učenja ranijih geocentričara, a naročito Aristotela, svoj poznati geocentrični sistem sveta, koji je četrnaest narednih vekova vladao čovekovim pogledom na svet. Ovaj sistem sadrži 3 osnovna principa, a to su: geocentričnost, kružnost i ravnomernost kretanja tela u njemu. U ovom sistemu Zemljina lopta lebdi nepomično u središtu Vasione – zajedničkom za 8 kristalnih sfera, sve većih što su dalje od Zemlje. Te su sfere: Mesečeva, Merkurova, Venerina, Sunčeva, Marsova, Jupiterova, Saturnova i, najzad, sfera zvezda. Njih osam učestvuju zajedno, kao jedna, u ravnomernom obrtanju oko Zemlje sa istoka na zapad. Da bi objasnio kretanje planeta po petljama, Ptolemej je pretpostavio da se svaka planeta kreće po malom krugu nazvanom epicikl, dok se u isto vreme središte tog kruga kreće po krugu većeg poluprečnika (deferentu) oko Zemlje. Slaganje ova dva kretanja, koja se obavljaju u različitim ravnima, daje pri posmatranju sa Zemlje kretanje planeta po petljama, čas napred, čas nazad.

Da bi se opisala periodična putanja sa retrogradnim kretanjem, kao što je to putanja Marsa, Ptolomej predlaže krug (poznat pod imenom deferent) sa jednim štapom zakačenim na samu kružnicu deferenta, ali tako da može da rotira. Planeta bi se u ovakvom modelu nalazila na kraju rotirajućeg štapa. Ako glavni deferent ostaje fiksiran, a štap rotira oko tačke na kružnici tada planeta opisuje kružnu putanju malog prečnika (epicikl). Ako bi, nasuprot tome, glavni krug, deferent, rotirao a štap ostao fiksan, tada bi planeta opisivala kružnu putanju većeg radijusa. I na kraju ako bi štap rotirao oko svoje tačke kontakta sa diferentom i u isto vreme sam diferent rotirao (centar kruga epicikla rotirao), tada bi putanja planeta bila složena od kretanja po dve kružne putanje što proizvodi retrogradne petlje.

Dalje potrebno je znati da postoji primarno i sekundarno kretanje neba, odnosno planeta. Zemlja, svojom rotacijom, kojom za 24 časa okrene jedan krug, osim preseka tačaka koje su određene prema ekliptici, horizontu i meridijanu, na osnovu kojih se izračunavaju četiri ugla horoskopa, ascedent, descedent, te nadir-IC i zenit-MC, prođe i zodijačka sazvežđa na osnovu kojih se računaju parani-odnosno izlasci zvezda sa planetama.

Koncept duše, odnosno duhovonog života usko je vezan sa strukturom metafizičkog kosmosa, kroz sudbinu kao ispoljavanje odnosa unutar istog.  Kosmos, grčka reč u značenju je red, lepota i harmonija, odnosno postizanje stanja savršenstva. Anima mundi-duša sveta sadrži odnose i harmoniju koju preslikava na ispljeni svet. Ispoljen je kroz sublunarni svet-Zemlju, nad kojom je sedam sfera koje pripadaju planetama kao što je već opisano u tekstu i sferu fiksnih zvezda iznad planetarnih. Iznad sfere fiksnih zvezda, nalazi se deveta sfera, nebesa a iznad toga je sfera „prvog pokreta“ koja pripada Bogu. Sfere su zamišljene jedna unutar druge, i nazvane su kristalne sfere jer se vidi kroz njih.

Već pomenuta osma sfera, fiksnih zvezda, je ono što vidimo na noćnom nebu. Osma sfera napravi pun krug za 24 časa, i  tvori ono što zovemo diurnalnim-dnevnim kretanjem. Diurnalno je primarno kretanje, odnosno pokazuje da ono što izađe iznad horizonta na istoku, u podne prelazi preko meridijana, a potom zalazi na zapadu opet iza horizonta. stoga sve planete i fiksne zvezde izlaze na istoku a zalaze na zapadu. Na severnoj hemisferi prelaze preko južnog neba, dok na južnoj hemisferi prelaze preko severnog neba. Ovde treba napomenuti da su satanisti modifikujući astrologiju izmislili okrenuti Zodijak, pa na severnoj hemisferi kada je Sunce u  znaku Ovna za istovremeno rođenje na južnoj pada u znak Vage. Na našem govornom području ovu krajnje neutemeljenu hipotezu je zastupao jedan od astrosvaštara i opsenara astrologije, Mile Dupor, a zahvaljujući njegovom senzacionalističkom pristupu, preuzeli su je jednako astrološki neobrazovani tipovi. Prava istina je da je i na severnoj i na južnoj hemisferi Sunce u istom znaku i da je razlika u temperamentima natusa.                     Sekundarno kretanje je kretanje planeta kroz Zodijak. Ovo kretanje je sa zapada prema istoku. Kretanje planeta je takvo da se svetla, Sunce i Mesec uvek kreću direktno, dok se planete periodično kreću retrogradno, kako je opisano već po pitanju kretanja planeta po epiciklu i deferentu.

Na ilustraciji je prikazano kretanje Jupitera na epiciklu, retrogradno, jer kada se kreće po apogeju, planeta je direktna a po perigeju planeta je retrogradna. Stacionarna pred retrogradni hod je kad prelazi iz apogeja u peigej, a staconarna pred direktno kretanje je kad prelazi iz perigea u apogej. Da napomenem da ne postoji stacionarno retrogradna i stacionarno direktna planeta. Stanice su stajanje planete pred kretanje bilo u retrogradan bilo u direktan hod.

Distanca planeta od Zemlje se neprekidno menja, te prilikom procene snage kojom će se ispoljiti njena značenja, udaljenost se izuzetno uzima u obzir. Najočiglednije se ovakve procene mogu primeniti na mundana dešavanja, vremenske prilike, zemljotresi, politička pitanja, tipa stabilnost vlade, narod, verske i slične pokrete.

Kroz kretanje planeta po sferama, i kroz merenje vremena, te ukrštanje ose horizonta i meridijana na ekliptici dobijamo najličniju tačku natusa, ascedent ili stepen horoskopske tačke.  Rani astrolozi, Posejdonije, Dorotej, Ptolomej i drugi, povezuju ascedent-horoskop sa životom, telom, veštinama, talentom i razumom rođenog. Znak koji sleduje znaku ascedenta povezuje se sa okolnostima života natusa. Na taj način se izjednačavaju kuće-oblasti života sa znacima Zodijaka. Počevši od toga da je prvi znak prva kuća, čak i kad ascedent padne na 29° znaka, što važi i za druge uglove. Ovaj sistem se naziva sistem celih znakova-jedan znak jedna kuća.

Zbog ovoga je kuća(domus lat) korišćena za znakove i za kuće podjednako. Zoler u svojim radovima odvaja primarne kuće-znaci i sekundarne kuće, što su u današnjem smislu. Naravno, podela počinje davno pre  Zolera, od 2. veka p.n.e. kada Hipsikle koristi aritmetičku progresiju radi izračunavanja potrebnog vremena za uzdizanje zodijačkih znakova iznad horizonta. Razdvajanjem koncepta znak i kuća, dolazi se do kvadrantnog sistema kuća, podele prostora oko Zemlje na 4 dela po ukrštanju horizonta i meridijana, te trisekcije svake četvrti na 3 kuće.

Kretanje kao preduslov svih manifestacija života u mapi čoveka koju nazivamo natalna karta, pokreće kretanje života kao fenomena koji se usklađuje sa univerzumom. Poznavanje ovog kretanja doodi do ispravnog čitanja te mape i spoznaje sudbine natusa.