Astrološka misao od samog početka zasniva se na korespodenciji Neba, kao Božanske odrednice prema čoveku, kreaciji tog istog Božanskog logosa. Planete, zvezde, njihovi položaji, veličine, orbite i kretanje, u matematičkom su skladu vidljivog univerzuma, a međusobni odnosi su uređeni zakonima fizike. S’druge strane, postoji i nevidljiva nebeska hijerarhija, koja odvaja po bitnosti delove univerzuma u skladu sa višim ciljem kreacije univerzuma od strane Tvorca. Fizički univerzum je beskonačan, gledajući iz naše perspektive, međutim metafizički je vrlo ograničen, i tu se nalazi granica percepcije ova dva neba, onog koje vidimo i koje podleže zakonima fizike, i onog koje apstrakujemo i koje podležu zakonima metafizike. Metafizika je filozofska disciplina/metoda, koja proucava pojave i procese izvan sveta realnog opazanja. To su pitanja o smislu postojanja, nastanka, zivota itd.
„Meta“ znaci na grckom „iza“, a „fizis“ znači „priroda“ – bukvalan prevod je onda: „(Svet) iza fizickog (sveta)“.
Deli se na ontologiju, teologiju i kosmologiju.
Ontologija je filozofska disiplina koja se bavi fenomenom „biće“, njegovim bitkom i osnovnim odnosima koji se stvaraju nastankom i postojanjem „bića“.
Ontologija bi se mogla nazvati „opšta metafizika“.
Teologija je primenjena ontologija koja izjednacava „biće“ sa bogom.
Kosmologija (u smislu metafizike, a ne savremene nauke istog imena) je traganje o postanku, prirodi i svrsi sveta – to su razmilsjanja pretočena uglavnom u mitove o nastanku sveta; od vavilonskih, grčke kosmogonije do jevrejskih (koje preuzima i hrišćanstvo preko biblije) i konačo gnostičkih, koji se od vavilona na dalje provlače kroz religiju i filosofiju.Ova nauka istražuje prve i najviše principe prirode i saznanja.Po mišljenju ranih grčkih filozofa, mišljenje i biće se ne mogu podvajati, jer do najviših principa stvarnosti možemo doći samo misaonim putem. Priroda je umna tvorevina(višeg uma-Boga). U prirodi postoje zakoni po kojma sve deluje. To je pravda, poredak po kojima sve deluje i o koje ništa ne može da se ogluši. Duhovni kosmos je skladna tvorevina čiji poredak možemo percipirati samo umno. Didaktički gledano metafiziku treba učiti posle fizike. Metafizika proučava najviše biće, najstvarnije biće, večno biće, biće koje postoji samo po sebi, nezavisno od svih drugih bića, od koga, pak, kao od uzroka, zavise sva ostala bića. To, savršeno a nevidljivo biće, prožima celi kreaciju univerzuma, i pokreće ga.
Vidljivo nebo, astronomsko okrenuto je ka Suncu kao centru naše glalksije i svoje proračune, odnos i u najvećoj meri pretpostavke bazira na heliocentričnom sistemu. Tu je koren astronomije i astrofizike. Astronomski fenomeni, kretanje planeta u prvom redu, zajednički su osnov oba pogleda u nebo, astronomskog i astrološkog. Razlika nastaje kada se cela stvar gleda sa Zemlje, kao mesta na kome se predmet proučavanja astrologije, čovek, rađa, živi i umire, i po nekim filozofskim i religiskim nazorima, ponovo rađa.
Astrološko nebo je daleko složenije od astronomskog, no zalaganjem četvrtpismenih astrologa koji su mislili da sve što se vrti po kosmosu ima nekakv uticaj, nastala je konfuzija, šta i kako se primenjuje u astrologiji. Mišljenje neoastrološke škole koja propagira nekakvu modernizaciju je da ćovek navodno evulitivno napreduje, pa da stoga svaka novootkrivena planeta donosi nešto novo i vrši neke nove uticaje. Ovakav pogrešan pristup zasniva se na potrebi da se fizikom objasni astrologija, i da se nađe neki tajni uticaj. astrologija zapravo ovako ne funkcioniše, ne radi se o fizičkim već metafizičkim fenomenima, te planete ne utiču, niti zrače, već znače-simbolizuju, što usložava izgled astrološkog Neba. Grčka filozofija, prevashodno Aristotel i Platon, ali i vavilonsko nasleđe, astrologiju stavljaju u kontekst višeg bića, koje kreira univerzum i ispoljavavajući sebe manifestuje kreaciju čiji je deo. Na taj način je sudbina čoveka konkretno opredeljena, a planete ne tvore događaje nego ih simbolima opisuju. Da bi ovo bilo moguće postoji hijerarhija astrološkog neba, tako da se stvar prenosi na nevidljivo nebo, na sfere koje svojim jasnim simbolizmom tvore sistem prenosa informacije od vrhovnog bića do sublunarnog sveta-Zemlje i čoveka koji jeste jedan od vidova ispoljene kreacije. Jedan od najjasnih pregleda kako duhovno-astrološko nebo unkcioniše dao je Ciceron u svom delu Republika. Opisom sna, otklanja fizički i uvodi čitaoca u metafizički svet, te daljim tekstom uvodi čitaoca u to da je Zemlja samo jedan od nivoa kreacije, te da su oiznad nje devet sfera, od kojih je deveta ta koja obuhvata sve ostale, dok se ispod nje spuštaju druge, tačnije njih sedam počevši od Saturna, pa do Meseca, što odgovara broju nebeskih tela koja imaju ispoljenu i opredeljenu simboliku da opišu kompletan život na Zemlji. Dakle, vidljivo astronomsko nebo nema ovakvo ustrojstvo i nemoguće ga je prepoznati bez upućivanja u duhovni svet sazdan na uticaju savršenog bića-Boga. Iz navedenih razloga podela visljivog i nevidljivog neba je podela na astronomiju i astrologiju. U drevna vremena jedino su Jevreji imali odvojena imena za ove dve discipline, pa se astrologija zove „ hokmat ha nissayon“, „mudrost prognoze“, za razliku od „hokmat ha-hizzayon“ ili gledanja zvezda, odnosno astronomije. Na ovoj podeli zasnovana je i pomenuta priča iz Ciceronovog dela, gde on dodatno uključuje pojmove velike godine, ili perioda kada sve zvezde ponovo zauzmu svoje pozicije, ističući time da precesija nije bila nepoznata u vreme antike, i takođe ukazuje na polove, te je jano da je i oblik Zemlje bio poznat. Razlog geocentričnosti astrologije je odnos Zemlje ka nevidljivom-duhovnom nebu. Nevidljivo nebo, je ono koje gospodari životom čoveka, kao i svom mudrošću na plneti Zemlji, i poseduje sve parametre o bivstvovanju unutar vremena i prostora, te hermetički zatvara naš sistem Saturnovom sferom, za uticaje planeta, ali takođe otvara sferu iz Saturna za uticaj Zvezda Nekretnica. U toj sferi se nalaze planete koje se danas nasilno guraju u astrologiju, čiji deo ne mogu biti jer je ispoljavanje simbolike u vremenu zatvoreno Saturnovom sferom. Na ovaj način duhovno, nevidljivo, nebo poseduje celinu Hermetike, u kojoj sve savršeno funkcioniše i oslikava tokove sudbine.
Pogledom u nebo, ne dostiže se spoznaja o sferama niti funkcionisanju astrologije, već samo o delu odnosa zasnovanom na vidljivom ponašanju planeta i Sunca, izlascima i zalascima, kao i izlascima zvezda nekretnica, dok je ostalo, kao i dolikuje ezoteriskoj disciplini, kako bi neki nazvali astrologiju kao integralni deo hermetizma, skriveno i neprimetno oku običnog posmatrača.