Uvodna stvar astrologije jeste njena duhovna dimenzija koja je izdvaja od pukog pogleda u nebo, kao prevashodne delatnosti astronomije. Ova razlika je nastala u samom početku, iako nikad nije naglašavana, uvek se podrazumevala. Kritičari astrologije ali I nauke starog veka, u prvom redu oni koji hoće da nakaleme kako je tada Zemlja smatrana ravnom pločom I njima slični, izbegavaju da prihvate jasne dokaze o poznavanju precesije.
Precesija (latinski praecessio- prethođenje, kretanje unapred) je premeštanje tačke prolećnog ekvinocijuma(ravnodnevice) usled laganog zaokretanja pravca Zemljine ose zbog čega se Sunce svakog dana vraća u tu tačku, čime ono završava svoje puno kretanje po ekliptici. U pitanju je spora promena pravca Zemljine ose za 47 lučnih sekundi (slična pomeranju polova) zbog Zemljinog nesfernog oblika i dejstva gravitacionih sila Sunca i Meseca. Period precesije traje oko 25800 godina. Istovremeno s precesionim kretanjem, Zemljina osa doživljava i nutaciono kolebanje nutaciju, što je je malo kolebanje Zemljinog obrtanja, usled kojeg se geografski polovi pomeraju za 9 lučnih sekundi. Uglavnom nastaje usled periodičnih izmena položaja ravni Mesečeve orbite i Zemljine teže prema Mesecu. Period nutacije traje oko 18,6 godina.
Kada je sastavljao svoj katalog zvezda ,Hiparh je primetio da se Zvezde ne nalaze na onom mestu na nebu na kom su ih ranije videli i locirali Haldejci. Sve zvezde su bile premeštene u stranu, kao da se čitavo nebo pomerilo iz svog nekadašnjeg položaja. Zapravo položaj je promenila Zemlja, malo se nakrivila u stranu. Hiparh je zaključio da je do ove promene položaja došlo usled kretanja tačaka presecanja ekliptike i nebeskog ekvatora. Čitavu pojavu nazvao je precesija ekvinocija. Dakle, drevni astrolozi koji su ujedno bili i astronomi tačno su znali da je Sunce centar univerzuma i da su nebeska tela okrugla, kao i celu postavku galaksije. Kako im je bilo poznat katalog Zvezda nekretnica, tako su im bile poznate i sve planete Sunčevog sistema te su naknadna otkrića planeta iza Saturna tragičan prikaz izgubljenog znanja.
Zodijak je zamišljeni krug, pojas od 9° uporednika sa obe strane ekliptike, podeljen na 12 jednakih delova (30°), koji se usled precesije tačke ravnodnevice više ne poklapaju sa sazvežđima po kojima su dobili ime. Kroz sve njih Sunce prođe za godinu dana, polazeći od Ovna u prolećnoj ravnodnevici, ka Biku. (Zbog precesije sada je polazna tačka u sazvežđu Riba). Zbog toga što su sazvežđa nepravilnog oblika i veličine, Sunce prolazi kroz još jedno sazvežđe (Ophiuchus), koje nije član zodijaka. Svako sazvežđe ima svoj naročiti simbol. Njih su upotrebljavali Rimljani umesto zastava, kao znake svojih vojnih jedinica, pa su rimske legije raznele te znake po čitavom starom svetu. Naziv potiče iz grčkog, „zodiakos kyklos“ ili „Krug životinja“.
Ono što je astrologiji potrebno jeste tih 12 delova Zodijaka podeljenih na po 30°, koji u suštini fizički ne postoji već je zamišljen na osnovu kompletne postavke duhovnog Univerzuma. Iz tog razloga je besmislena podela na tropsku i sideralnu astrologiju, jer se sideralnom ne dobija ništa. Teorija zastupnika teze o sideralnoj astrologiji jesu navodne tačne pozicije planeta u znacima, ali kako je sam Zodijak rezultat metafizičke ideje, a ne fizičke pozicije cela sideralna astrologija je promašaj. Ovo se ne odnosi na Dyotiš-indisku astrologiju koja jednako prihvata imaginaciju zodijaka kao i zapadna tradicionalna astrologija.
Planete
Zodijačke planete jesu tzv sedam tradicionalnih planeta koje čine dva svetla-luminara, Sunce i Mesec, i pet planeta; Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn. Navedene planete su u astrološkim razmatranjima poređane u Haldejskom poretku, koji je ujedno svojevrsni hijerarhiski niz. Haldejski poredak ide po sledećem rasporedu: Saturn-Jupiter-Mars-Sunce-Venera-Merkur-Mesec. Ovim se planete dele na superiorne; Saturn, Jupiter i Mars i inferiorne; Venera, Merkur i Mesec.
Kada se podele vladarstva u Zodijaku, dobija se da svaka planeta ima dva znaka u kojima vlada što je analogija podele na dva pola, muški koji simbolizje Sunce i ženski koji simbolizuje Mesec. Iz tog razloga svetla imaju vladarstvo samo na po jednom znaku.
Po učenjima Hermetizma ovde imamo podelu na levu-žensku i desnu-mušku stranu, kako se na slici i vidi levo je Mesec, desno Sunce. Takođe se vidi način na koji se planete povezuju sa primarnim principom podel na muški i ženski deo Zodija.
Ovako postavljen Zodijak je kompletan i nema mesta za ubacivanje novih planeta. Nazalost brojni diletanti koji ne shvataju apstraknost astrologije i ne razumeju da je Zodijak projekcija „sveta ideja“ odnosno zamišljeni krug, smatraju da tu treba ubacivati svako nebesko telo koje iole liči na planetu. Na taj način su ubačene dve planete, Uran i Neptun i Plto koji je u stvari planetoid. U zadnjih par godina su ubačeni još neki planetoidi jer grupica „astrologa“ koja zastupa ovu teoriju svaštarenja ne zna da razlikuje šta je šta.
Potom ovako deformisane teorije trpe razradu, pa ima sumanutih ideja po kojima je Pluton suvadar Ovna i slično. Naime radi se što zabuni, što potrebi da pojedini „profesori“ astrologije stalno dopunjuju nove kvazi teorije, kako bi imali večno stado učenika za „šišanje“ i dopunu svojih novčanika.
U osnovi je nepoznavanje astrologije i neznanje o tome da su planete osim fizičkih tela koja se kreću univerzumom, ujedno i simboli, odnosno znaci i objašnjenja životnih tema. Na taj način planete se dele na zodijačke, odnosno astrološke i one ostale, odnosno astronomske. Tradicionalnih sedam su i zodijačke, odnosno astrološke i astronomske, te zato u drevna vremena nije bilo preterane podele na astrologiju i astronomiju. Astronomske planete koje nikad ne mogu biti zodijačke, odnosno astronomske jesu one od Urana na dalje.
Ovaj tekst možda malo kasni, ali daje razjašnjenja koja su temelj astrologije i koja odvajaju pravu astrologiju od modernizovane, hibidne i neistinite astrologije koja je zastupljena sa samo jednim ciljem-manipulacijom.